Заборављени

ЈОСИФ МИХАИЛОВИЋ (1887–1941), АРХИТЕКТА И ВИЗИОНАР, „ОТАЦ МОДЕРНОГ СКОПЉА”
Творац града
Градоначелник који је створио град. Затекао је срозану и мусаву турску касабу, а оставио савремену варош, европски преображену. Средио је финансије, основао „Градску штедионицу” која је подржавала предузетнике, подстакао покретање дневног листа. Направио генерални урбанистички план и катастар, пописао становнике и објекте, увео ред у градњу. Изградио водовод, хидроцентралу, канализациони систем. Пројектовао улице, тргове и раскрснице без којих Скопље ни данас не може. На његовој сахрани, у марту 1941, било је 10.000 људи. Али после, у новопроглашеној републици и нацији, у Скопљу нису опстали ни кућа, ни гроб, ни породица Јосифа Михаиловића

Текст: Милутин Станчић, Милош Стојковић
Фото: Архива „Споне”

Дубоко у сенци скопске „старе чаршије” и бројних споменика подигнутих у кампањи „преображаја архитектонског лика главног града Македоније”, једна тесна уличица и данас носи његово име. То је један од врло ретких знакова да овај град још памти Јосифа Михаиловића (1887–1941), свог најзначајнијег градоначелника пре Другог светског рата, великог неимара и визионара, човека који је био далеко испред времена и средине у којој је живео. Улица је у близини његове некадашње породичне куће.
Јосиф Михаиловић био је архитекта и инжењер, интелектуалац, дипломата, национални радник, градоначелник Скопља од 1929. до 1936. и од 1940. до смрти, 1941. Скопљу је много дао, најзаслужнији је што је оно од некадашње турске касабе израсло у град, али је то данас неосветљено или прећутано. Део те велике неправде покушао је да исправи Српски културно-информативни центар „Спона” приредивши изложбу у Музеју града Скопља посвећену Јосифу Михаиловићу, у новембру 2019.

ПРЕДАЧКИ ДАРОВИ

Јосиф Михаиловић рођен је у мијачком селу Тресонче 15. априла 1887, тада у Османском царству (данас Северна Македонија). Његов отац Михаило Ђорђевић био је у другој половини XIX века чувени протомајстор, градитељ и обновитељ цркава широм Старе Србије и Маћедоније, Рашке и Јужног Поморавља. Јосифов деда по оцу звао се Ђорђе Вучковић. Јосиф и његови преци по мушкој линији припадали су мијачком роду Јуруковаца. Као и свим Мијацима, крсна слава био им је Свети Никола.
Мајка Јосифова Христина Ђорђевић била је родом из суседног мијачког села Лазаропоља, средишта Мијака. Била је унука чувеног главара Лазаропоља Ђурчина Кокала (1775–1863). У немирним временима, када је османска држава била захваћена самовлашћу локалних паша и јаничара, Ђурчин Кокал успео је да стекне велику имовину тргујући стоком и сточарским производима, по којима је мијачки крај одувек био познат. Године 1801. основао је прву задружну мануфактуру за производњу мијачког сира, који је био продаван дуж Медитерана. Као један  од ретких писмених људи тога доба, написао је Наказаније, најстарију сачувану аутобиографију насталу на тлу словенске Македоније.
Своје богатство трошио је и на откуп хришћанских робова широм османске државе, посебно у Солуну и Цариграду. У време слома Првог српског устанка 1813, велики број српских робова из Карађорђеве Србије, посебно девојака, откупио је и спасао прогонства у Азију и Африку. Турски султани лично су га примали, од њих је добио право да самостално убира порез међу Мијацима. Добио је и титулу кнеза, као и право да буде војни заповедник и држи оружане мијачке одреде ради одбране од одметнутих јањинских паша.
Својим новцем изградио је Цркву Светог Ђорђа у Лазаропољу (1832–1841). У тој задужбини, поред епископског престола, било је украшено седиште и самог Ђурчина, а изнад фреска Светог Арсенија, архиепископа српског (1233–1263). По породичном предању, осликавање цркве платио је новцем добијеним након победе у двобоју са одметнутим јаничарем, Арапином, негде у Солунском пољу. Доцније је оболео од рака костију, па је пред смрт свуда морао бити ношен.
Ђурчин Кокал имао је дванаесторо деце, преко стотину унучади и праунучади. Један од синова, Никола, половином XIX века био је главни војни коморник за снабдевање османских гарнизона у читавој Румелији. Организационим способностима, кажу, посебно се истакао током Кримског рата. Чак је добио звање и био познат као Ники-паша. Није познато име Кокаловог сина, оца Христине, Јосифове мајке. Но изгледа да је Јосиф по мајчиној линији наследио способности организатора, а од оца градитељски и архитектонски дар, управо оне врлине које су се испољиле током његовог градоначелниковања у Скопљу.

ВЕЛИКИ ПРЕОБРАЖАЈ

Михаило Ђорђевић, Јосифов отац, био је зидар и обновитељ српских манастира и цркава на Косову, у Метохији, широм Македоније, Старој Рашки. У Цркви Ваведења Богородичиног у Липљану потписао се 1899. као обновитељ фресака „маистор Михаило Ђорђевић, од Дебор”. Био је и главни мајстор приликом изградње Цркве Свете Тројице у Куманову 1901/1902, Цркве Светог Саве у Косовској Митровици и многих других. Михаило је саградио и раскошну породичну кућу у Скопљу, у близини данашње зграде „Црвеног крста” (коју је пројектовао Јосиф Михаиловић). Кућа је постојала све до земљотреса 1963 године.
Јосиф и његов отац последњи пут су се срели у Призрену, у зиму 1915, приликом повлачења српске војске и народа ка Грчкој. Након окупације Србије, Михаило Ђорђевић исте те године бива интерниран у логор у Бугарској. Због врло лошег третмана и зиме, тешко је оболео. Пуштен је да се врати у Тресонче, где умире 1917.
Јосиф Михаиловић именован је за градоначелника Скопља на Савиндан 1929. И прво је требало средити градске финансије. Основао је „Градску штедионицу” која је давала повољне кредите занатлијама, трговцима и предузетницима. Покренут је дневни лист Скопски гласник. Затим је лично радио на изради савременог Генералног урбанистичког плана града (1930), са фотографијама из ваздуха и уређењем градског катастра. За израду катастра Скопља, Генерална дирекција за катастар при Министарству финансија ангажовала је 450 ученика, геометара из свих средњих техничких школа у земљи, као и 25 асистената, дипломираних инжењера геодета. Овако организован, градски катастар је завршен за само шест недеља, уз истовремени попис објеката и становништва. Израда катастра и Генералног урбанистичког плана, у размери 1:500, коштала је општину 800.000 динара. План је постао закон. Од тада је грађанима дата могућност да граде искључиво плански и уз дозволу стручних лица.
Осим овога, у време градоначелника Михаиловића у Скопљу су изграђени значајни стамбени објекти, урађен геодетски премер, изграђен је водовод са изворишта Рашче крај села Радуша, хидроцентрала „Матка” на реци Трески, канализациони систем... Неке од улица, тргова и раскрсница, посебно у централном делу Скопља (централни градски трг Македонија, улице које се данас зову Илинденска, 11. октобар, Орце Николов...), трасирани су тим првим урбанистичким планом.

НЕОЧЕКИВАНИ ОДЛАЗАК

У априлу 1936. Јосиф Михаиловић је накратко изгубио место градоначелника због сукоба са Миланом Стојадиновићем (тадашњим председником владе Краљевине Југославије) и намере да се Скопљу обезбеди јефтин извор електричне енергије, будућа хидроелектрана „Свети Андреј” код села Матка. Али 20. фебруара 1940. враћа се на дужност.
У већ зрелом добу, 1936, Јосиф се оженио Вукосавом Смиљанић, рођеном у Београду. Његова супруга Вукосава, потиче из угледне породице Смиљанић, пореклом из златиборског села Равни, од којих је данас најпознатији прота Милан Смиљанић, а у оно време је то био њен отац Миливоје Смиљанић, председник Инжењерске коморе и секретар Соколског савеза Краљевине.
Јосиф и Вукосава су 1938. добили ћерку Мирјану Михаиловић.
Следеће године, 1939, уселили су се у здање у близини Градске куће и тврђаве Кале које је Јосиф пројектовао за своју породицу. Данас, после многих преокрета и промена, усељавања разних функционера и још којечега, у тој кући налази се Амбасада Албаније.
После компликација изазваних операцијом слепог црева, 11. марта 1941. године, у 8.15 часова, Јосиф Махаиловић је преминуо од сепсе у скопском санаторијуму „Балкан”. Иза себе оставља супругу Вукосаву, трудну са другом ћерком Светланом (умрла као дете, ратне 1944, од стомачног обољења), и ћерку Мирјану.
У част „највећег градоначелника којег је Скопље икада имало”, градски одборници су тада одлучили да Улицу Јустинијана Првог назову по Јосифу Махаиловићу. Јосифовој супрузи, која је остала самохрана мајка, обезбедили су једнократну новчану помоћ из градског буџета. На дан његове сахране, преко десет хиљада становника Скопља изашло је на улице града да ода последњу почаст свом омиљеном градоначелнику.
Недуго после смрти Јосифа Михаиловића Други светски рат плануо је и на простору Југославије. Након Јосифове смрти његова удовица Вукосава одлази у Београд, али након априлског бомбардовања и окупације земље бива приморана да се врати у Скопље. Убрзо се у дом Михаиловића усељавају високи бугарски официри, а удова Вукосава и њене кћери су исељене и приморане да живе у помоћним просторијама.

РАЗУМЉИВО, АЛИ НЕЧАСНО

Након рата, нове власти, комунистичке, користиле су породичну кућу Михаиловића као резиденцију, без било какве накнаде. Богати ентеријер (намештај, клавир, колекције оружја и икона, библиотека...) био је предмет отимачине „станара” Кенана Сејфуле, Лазара Колишевског и других. Највећи део Јосифове личне заоставштине уништили су Бугари. Део материјала и докумената уништила је и сама Вукосава после новембра 1944, из страха од комуниста. Кад је нова власт саопштила да ће уништити његово гробно место, посмртни остаци Јосифа Михаиловића пренети су 1946. из Скопља у Београд. Сахрањени су у породичну гробницу Смиљанића, на Новом гробљу, где и данас почивају. Због притиска македонских комунистичких власти, тада се и Јосифова удовица Вукосава и кћер Мирјана заувек селе из Скопља. Кућу су готово у бесцење морали продати након земљотреса у Скопљу 1963. Потом је она коришћена за ресторан под именом „Македонска кућа”, све до краја XX века. Када је затворен ресторан, под чудним околностима нестала је фреска Сеир Лазара Личеноског која је красила Јосифов дом. На њој је био представљен чувени Јосифов предак Ђурчин Кокал како баца камен са рамена.
Јосифова супруга Вукосава Михаиловић преминула је у Београду 1983.
Мирјана Михаиловић је у Београду завршила музичку школу, а 1963. дипломирала архитектуру. Већ 1964. добровољно је отишла да помогне у изградњи Скопља, погођеног разорним земљотресом, и да истовремено реши статус породичне куће. У једном од сачуваних докумената у картотеци Удбе, сарадник Службе, професор на Архитектонском факултету, извештава да је Мирјана велики стручњак, али да је политички неподобна.
Иако рођена у Скопљу, и универзитетски професор, никада није могла добити држављанство новоформиране државе Македоније, па је тако спречена да у поступку реституције тражи повраћај имовине свога оца. Пензионисала се  2005. као редовни професор Архитектонског факултета у Београду  (Катедра за физику и материјале, шеф Катедре за конструкције) и ванредни професор Архитектонског факултета у Скопљу од његовог оснивања.  Преминула је 2007. у Београду. Наследници Јосифа Михаиловића и даље живе и раде у српској престоници.
Јосиф Михаиловић је после Другог светског рата остао „упадљиво заборављен”. Грађани македонске престонице у том раздобљу нису одали достојну почаст свом највећем неимару и визионару, творцу модерног Скопља. После свих невероватних ствари којих смо се нагледали у минулим деценијама, биће да је и то разумљиво. Не и часно, не и прихватљиво.

***

Намерно или не
Јосиф Михаиловић познат је по томе што је Скопље, некадашњу турску касабу, преобразио у модерни европски град. Стога, има неке чудне ироније, „неког безобразлука”, у томе је што је његово име дато уличици у делу данашњег Скопља који је задржао изглед касабе из отоманских времена.

***

Ускоро долазимо
У заоставштини Јосифових наследника чува се писмо које је он из Београда упутио оцу Михаилу уочи ослободилачких ратова 1912. У писму стоји: „Ускоро долазимо!” Тај поклич Јосифа Михаиловића, тада добровољца у четничком одреду Доксима Михаиловића, до данас је остао њихов породични мото.

***

Ордење
Јосиф Михаиловић одликован је многим домаћим одликовањима: Орденом Југословенске круне II и III степена, Орденом Светог Саве II, IV и V степена, Орденом Белог орла V степена и Албанском споменицом. Од страних одликовања добитник је француске Легије части (Ordre national de la Légion d’honneur), пољскog Ордена Обнове Пољске (Order Odrodzenia Polski, Polonia Restituta), чехословачког Ордена Белог лава (Řád Bílého lva), грчког Ордена Феникса (Τάγμα του Φοίνικος) II и III реда... Као један од највећих приложника за изградњу Храма Светог Саве у Београду, на Врачару, уписан је на табли добротвора у Малој цркви Светог Саве, где његово име стоји и данас.